Change Font Size

Cpanel

Kritika

El. pošta Štampa PDF

Definicija

U rečniku reč kritičar je opisana kao strogi sudija.

Kritika je deo posla nekih ljudi: učitelja, trenera, šefova, roditelja, propovednika... Od toga kako će kritikovati ljude oko sebe, zavisi koliko će biti uspešni na poslu.


Kritičar obično govori autoru kako bi on to uradio, samo kad bi znao da to uradi. Dakle, kritičar obično nema sposobnosti da sam napravi nešto što drugi ljudi cene, to jest nešto što drugi neće kritikovati, ali zato je spreman da on o drugima izrekne svoje oštre zamerke.

 

 


Nepopularnost

Često se bojimo da kažemo nekome kritiku da ne bismo ispali grubi, nepristojni ili krivo shvaćeni. Zato ljudi izbegavaju da bilo koga kritikuju, da se ne bi zamerili ili posvađali s njim.

Mi često izbegavamo da kritikujemo da bi ljudi imali lepo mišljenje o nama. Često zato prećutimo kad vidimo očiglednu nepravdu, samo zato što je počinilac neko ko nam je blizak, ili je to ugledna ili bogata osoba kojoj se nije lako zameriti. Mi jednostavno ne možemo da živimo tako da svi ljudi misle pozitivno o nama. Na nas se ljuti ili jedan ili drugi.

Ljudi često i kada treba da nekoga iskritikuju, kažu to na potpuno pogrešana način, pa samo izazovu gnev i odbacivanje osobe koju kritikuju.

Kritičarima još niko nije podigao spomenik. Niko ne voli da ga kritikuju. A ne volimo ni kritičare. Ali i kad slušamo kako neko kritikuje, često nemamo pozitivno mišljenje o kritizeru.

Kritizer obično kaže kritiku tako da ponizi ili uvredi osobu koja je pogrešila. "Vidi kakav je!" Obično se tom grešniku i ne pruža šansa da se izvini, da popravi grešku. Ako čovek vidi da ne postoji šansa da mu bude oprošteno, onda će grčevito da se bori za svoj pogrešan stav.

Da li se može bez kritikovanja?

Ponekad pomislimo kako bi naš svet bio lep kad ne bi bilo kritičara. Tako zamišljamo.

Zamislite svet u kome niko nikog ne kritikuje. Komšija u 2 sata ujutro pusti preglasno muziku i nikom ništa. U autobusu te izgaze, a ti ćutiš. Na poslu tvoje kolege ništa ne rade, pa ti radiš više nego što bi trebalo.

Jednostavno, život nosi situacije kada treba nekome reći kritiku da bi život mogao normalno da funkcioniše, da neko ne bi bio ugrožen.

Nekad moramo da kritikujemo, ako želimo dobro toj osobi. Ako nastavi da nekritički ponavlja neko zlo, on odlazi u propast.

Deset zapovesti neki ljudi doživljavaju kao kritiku ljudskog ponašanja, koja je ujedno i poziv na bolji život.

U Bibliji je umesto reči kritika uglavnom korištena reč ukoravanje.

U Pričama Solomunovim 12.1 piše da "ko mrzi na ukor, ostaje lud." Ako odbacujemo svaku kritiku, nećemo se opametiti da ostavimo greh.

U Priče 15.10 piše: "Ko mrzi na ukor - umreće!" Dakle, naš odnos prema kritikovanju nije bezazlen. Priče 28.23: "Ko ukorava čoveka, posle će naći veću milost nego ko laska jezikom." Dakle, ukor je potreban.

Da li kritikuješ sebe?

Jedna od osnovnih stvari koja u crkvi može da se nauči, jeste da treba preispitivati sebe, a ne druge. Kada tražiš mane, ne gledaj kroz dvogled, nego u ogledalo.

Niko od nas neće odgovarati zato što Pera Perić laže, nego jedino ako ja sebi dopuštam laž. Ako sam zainteresovan za svoje spasenje, onda ću kritikovati sebe, a ne druge ljude.

Znate kako mi kritikujemo sebe? To je najblaža moguća kritika! Uvek imamo razlog zašto smo poklekli. Ako i jesam pogrešio, pa dobro, popraviću se. Čak i kad pogrešim drugi put, pa ponovim isto još nekoliko puta, još ima nade za mene. Prema sebi nikad nismo tako strogi kao prema drugim ljudima. Često smo ekstremno različitog stava kad mi pogrešimo i kad pogreši neka nepopularna osoba.

To su dve krajnosti. Ne treba biti popustljiv prema sebi, a ne treba ni prema drugim ljudima biti preoštar. Ako kritikujem druge, onda treba da ih kritikujem onako kao što bi kritikovao sebe. Isus je rekao da treba voleti bližnje kao sebe. A ako ih kritikujem kao sebe, onda ću postati stroži prema sebi, a blaži prema bližnjima. Ako volim druge kao sebe, počeću da uravnoteženo kritikujem i sebe i druge ljude.

Odbrana od kritike

Niko ne voli da ga ljudi kritikuju. Zato smo unapred spremni da svog kritičara proglasimo za svog neprijatelja i da se tako branimo.

Pošto kritičar u sebi obično nosi neku strogost, a često i grubost, mi smo skloni da se branimo na isti način, grubo i strogo. Neki ljudi na uvredu vrate dve uvrede, neki hoće i da se potuku.

Dakle, nikad ne treba vikati na onoga koga kritikujemo, niti mu se obraćati nervozno, jer ćemo stvoriti sebi neprijatelja, a kritikovana osoba neće se popraviti.

Solomun kaže da podsmevači neće da poslušaju ukor. (Priče 13.1) Podsmeh je jedan od mehanizama odbrane od neprijatnosti. Ako me neko kritikuje, ja ću da se našalim na njegov ili na svoj način, i u tonu neozbiljnosti nastaviću da živim kao da se ništa nije dogodilo. S druge strane, postoje kritičari koji kad kritikuju odjednom postanu drastično ozbiljni u odnosu na ponašanje pre toga. I ovo je neprirodno ponašanje koje ljudi ne prihvataju. Najteže je dati umerenu kritiku između neozbiljnog podsmeha i preozbiljne dramatičnosti. Ali uravnotežena kritika je jedino ispravna.

Malo ko od nas smatra da je istina dovoljna da nas odbrani od kritike. Ako nas neko kritikuje da smo oholi, ne možemo da dokažemo da to nismo ako mu kažemo: -E ti si našao da mi to kažeš! Pa ja sam duplo bolji od tebe. I tako upravo pokažemo da jesmo oholi umesto da nismo.

Ako nas neko kritikujemo lažima, najbolja odbrana je istina. Istinu ljudi neće toliko videti našim dokazivanjem koliko našim življenjem. Ako me neko kritikuje i optužuje za ono što nisam, on ne može svojom kritikom da me preobrazi u to za šta me optužuje. Isusa su mnogi kritikovali, ali ga kritike nisu pretvorile u grešnika. On je najčešće tiho radio svoju misiju, a to je bio rečitiji odgovor od kritika na njegov račun.

Ako nas neko kritikuje istinom, to je razlog da se preispitamo i pokajemo. Nećemo postati sveti ako grubo napadnemo svog kritičara. Ako smo stvarno loši, onda je rešenje da se pokajemo, a ne u sukobu sa kritičarom. Mi često doživljavamo kao da nas kritičar izvodi pred sud, i da od presude tog kritičara zavisi naša večna sudbina.

Dakle, ako nismo krivi onda nemamo od čega da se branimo. A ako smo krivi, onda nema svrhe da se branimo, nego treba da se pokajemo pred Bogom, a ne pred kritičarem.

Kritika ima i dobru stranu. Ako nema kritike, onda nema ni upozorenja da nešto treba da se menja. Kad nas neki deo tela zaboli, to je znak da smo nešto nezdravo radili, pa treba da promenimo način života koji vodi u bolest. Neki ljudi misle da je dovoljno da uzmem analgetik, da ne osećam bol, da bi se izlečio. Međutim, ako uzmemo analgetik, on čini samo da moji nervi ne prenose informaciju da bol postoji, a bolest nas i dalje nagriza. Tako nije lek da budem ravnodušan prema kritičarima, nego da vidim gde je uzrok mog duševnog bola, pa da od Boga u molitvi potražim odgovarajući lek.

Pobožni kritičar?

"Kada neko napušta Hristovo organizovano telo koje se sastoji od ljudi koji drže Božje zapovesti, kada on počne... da izriče sud o njima, onda možete sa sigurnošću znati da Bog ne vodi tu osobu." 3SM 18

Neki kritičari kritikuju neosnovano. Jova su njegovi prijatelji došli da teše, a onda su odjednom umesto utehe počeli da ga napadaju svojim kritikama. Mislili su da se podrazumeva da je Jov kriv. Nekad smo ubeđeni u nečiju krivicu, a pokaže se da to nije bio pravi krivac.

Kritikovanje nije ni malo jednostavno i zato treba dobro razmisliti da li imamo pravo da nekoga kritikujemo ili ne. Kada se na Nebu razmatralo da li Bog ima pravo da vaskrsne Mojsija i da ga vaznese na Nebo, Sotona je po svom običaju kritikovao Boga. Sotoni je kritika glavno oružje, njegova duševna hrana, ali na žalost otrovna hrana. Ne treba zaboraviti da je greh tako i započeo u svemiru. Međutim, Isus koji je posredovao za Mojsija govoreći o svojim budućim zaslugama na krstu, nije sam hteo da ukori Sotonu, nego je rekao: "Gospod neka te ukori Sotono (neprijatelju)." Zaharija 3.2 Juda 1.9 Najsigurnije je da prepustimo Bogu mnoge ukore koje bi mi nevešto izrekli. Isus je sigurno mogao ispravno da kritikuje Sotonu, ali On zna da postoji vreme, mesto i način, pa je kritiku stavio tamo gde treba da bude.

Religiozni ljudi jako cene pravdu. Zato su i skloni da kritikuju, jer žele da se pravda poštuje. Ali religiozni ljudi često kritikuju pogrešnu stvar kod grešnika. Na primer, fariseji su kritikovali apostole što jedu neumivenim rukama, iako su i oni sami formalno prali ruke iz obrednih razloga. Koren greha nije u jednom aktu. Da su prihvatili ovu kritiku, apostoli bi samo promenili spolja svoje ponašanje, a greh bi manifestovali na neki drugi način ili tajno. Dakle, svrha kritike nije da ljudi spolja promene svoje ponašanje, nego da iz celog srca zavole Boga, pa će njihovo pobožno ponašanje biti prirodna posledica. Neki ljudi kritikuju oblačenje pojedinih vernika. Na primer, oni kažu da kad devojke ne bi nosile pantalone ni mini suknje, mi bi imali super crkvu. Jasno je da to kako se neko oblači odražava i njegov stav poštovanja ili nepoštovanja prema mestu i ljudima gde se nalazi. Ali taj stav ne može da se promeni u garderobi. Ako se čovek presvuče u odelo koje je u crkvi prihvatljivo, on još nije stao srcem uz Boga. Ako druženjem sa ovim osobama njima približimo da shvate lepotu Božjeg karaktera, oni će sami shvatiti potrebu da reformišu svoje oblačenje.

Ljudi kojima je kriticizam glavna osobina, često citiraju Bibliju, ali ne citiraju Božji karakter u celini, nego samo to da je Bog sudija. To da Bog voli ljude je u trećem planu.

Neki ljudi počnu da dolaze u crkvu, čuju evanđelje preko ljudi, Bog ih oduševi preko ljudi u crkvi, a posle nekog vremena oni počnu da kritikuju tu istu crkvu. Da nije crkve oni i ne bi čuli evanđelje, a on ipak kritikuje bađ tu crkvu. Postoji poslovica: "Ne pljuj u bunar iz kojeg si se napio." Ta crkva, takva kakva jeste, pružila im je ono što je imala, podelila je sa njima svoje bogatstvo. Kritizerstvo obično ide više u smeru rušenja crkve, nego građenja bolje crkve.

Ljudi koji se bore za vlast u crkvi, pa kritikuju druge ljude, rade to iz svoje duhovne slabosti, a ne iz duhovne zrelosti. To je filozofija "napad je najbolje oružje." Kad nemaju prave vrednosti koje bi ponudili ljudima oko sebe, oni pričaju kako drugi ljudi nisu vredni. To što drugi ljudi nemaju dovoljne kvalitete za neku funkciju u crkvi i dalje ne znači da kritičar ima bolje kvalitete.

Neki "reformatori" doživljavaju da im je glavna misija da kritikuju i napadaju svoju braću, a nekad im je to i jedina misija.

Neki kritičari kažu ovako: "Vođe crkve rasipaju i zloupotrebljavaju desetak. Crkva se sve više izjednačuje sa svetom. Nemojte davati desetak takvoj organizaciji, jer ćete biti odgovorni za greh. Pronađite propovednika koji ispravno propoveda (kao na primer tog kritičara), i njemu dajte svoj desetak." Istina je da ima promašaja u trošenju novca. Možda neko čak i proneveri crkveni novac. Ali kada bismo slušali ove propovednike-kritičare, onda ne bi trebalo da damo svoj desetak ni Isusu. Hristov blagajnik Juda bio je lupež i nije pošteno čuvao novac. Apostoli su se svađali oko prestiža. Ipak, to je bila Božja crkva, najbolja moguća, sastavljena od ljudi preko kojih je Bog osvedočio o spasenje kroz Hristovu žrtvu. Interesantno da Isus nije čak ni smenio Judu sa posla blagajnika! Kritičari bi smenili pola ljudi u crkvi, a neki proglašavaju sve vođe kompletno otpalim. Isus je radio drugačije. On je strpljivo pružio šansu svima. Juda je na poslu blagajnika bio pozvan od Svetog Duha da se pokaje. Od 12 apostola, samo jedan nije spašen uprkos Hristovom strpljenju. Ali ono što je bitno, to je da vidimo kako je Isus tretirao grešnike. On ih nije surovo kritikovao, nego ih je motivisao da ostave greh i da s radošću žive po Božjoj volji. Niko neće postati boljeg karaktera ako ga iskritikujemo bez ljubavi i proglasimo za otpalog.

U Hristovo vreme, jevrejska crkva bila je korumpirana i licemerna, a Isus je ipak pohvalio siromašnu udovicu što je dala poslednja dva novčića kao dar koji je otišao u blagajnu te korumpirane crkve! Kritičar bi rekao da ni slučajno ne treba dati dar ni desetak crkvi ako u njenom vođstvu postoji neko koga oni smatraju bezbožnim ili odbačenim od Boga.

Ne zaboravite da su se crkvene vođe spremale da ubiju Isusa, iako je Isus dobro znao kakav je crkveni vrh, Isus je rekao da je dobro davati desetak. Kritičari govore da nikako ne treba raditi tako, čime otkrivaju da ih ne vodi Sveti Duh, jer govore suprotno od onoga što je Hristos govorio.

Isus je gledao na pobude čoveka koji čistog srca daje Bogu na slavu. Bog će suditi i davaocu dara i onome ko je taj dar upotrebio u crkvi na dobro ili na zlo. Nije potrebno da mi budemo sudije drugim ljudima.

Kada je Ana dala svog sina, budućeg proroka Samuila od malena da služi Bogu u crkvi, crkva je bila jako korumpirana. Tu su sinovi prvosveštenika Ilija potkradali narod i omrzli religiju kod naroda. Kritičari bi rekli da je to ludost. Umesto toga oni bi rekli da dete treba da se priključi njima, jer su jedino oni duhovni. Ipak, Bog je vodio Samuila baš tu u korumpiranoj, poluotpaloj crkvi. Dakle, kritizeri bi kritikovali i Boga, kao što to i Sotona čini.

Mnogi kritikuju sveštenstvo i vođe u crkvi samo da bi srušili postojeće, umesto da izgrade nešto bolje što će potisnuti loše vođe. Treba čuvati crkvu od kritičara, jer oni samo ruše a ništa ne grade bolje od onoga što kritikuju.

Kritičari seju samo gorčinu među ljude. Oni ne ukazuju na Boga koji je izvor naše radosti i snage, nego samo na ljude sa kojima žele da se razračunaju. Hristos nije seja gorčinu među ljudima, nego dobrotu i ljubav.

Postoje ljudi koji daju desetak propovednicima-kritičarima, finansiraju trovanje drugih ljudi mržnjom, a i dalje dolaze u crkvu koju kritikuju. Nije pošteno primati blagoslove, a ne pružati nikakvu zahvalnost Bogu za te dobijene blagoslove.

Jedina svrha postojanja kritičara koji sebe nazivaju reformatorima ili prorocima, nije propovedanje evanđelja ni pomaganje bližnjima, nego kritikovanje crkve. Kada bi se crkva ugasila, kritičari ne bi znali šta bi sa sobom, jer je nestao izvor njihove akcije. Oni se duhovno hrane kritikovanjem, a ne Božjom dobrotom. Zato oni postaju sve nezadovoljniji i nesrećniji, i to nezadovoljstvo i nesreću šire na druge ljude. Hristovo propovedanje u ljudima je pobuđivalo ljubav, dobrotu, poštenje, a ne duh svađe i rasprave.

Kako kritičar razmišlja?

Kako ljudi dolaze u stanje da nekoga kritikuju?

Kritičari upoređuju sebe sa drugim ljudima, pa onda zaključe da su bolji od njih, to jest da su oni duhovna elita, a da su ostali otpad od Boga. Kada bi se uporedili sa Hristom umesto sa ljudima, videli bi da im je potrebno da se mole Bogu, a ne da kritikuju svoje bližnje.

Kritičari traže pojedinačne negativne pojave u crkvi, pa onda proglase da je to u stvari opšti trend u crkvi. Crkva načelno ima ispravan stav, ali uvek postoje ljudi koji nisu još posvećeni i ne drže se svih crkvenih načela. Kritičari njihove pojedinačne slabosti proglašavaju za praksu koja se toleriše i podržava. Kritičari zaboravljaju da je Bog vrlo strpljiv sa njima, a oni nemaju ni malo strpljenja sa gresima drugih ljudi.

To kritizerstvo ne pokreće probuđenje duhovnosti u crkvi, nego samo raspiruje sukobe. Iz tih sukoba vrbuju nove kritičare i međusobno se proglašavaju za duhovnu elitu.

Kritičar pokušava da ubedi ljude da se voze u pogrešnom avionu, da pilot aviona ne zna da vozi, da avion leti u pogrešnom smeru i da čovek mora da iskoči iz njega. I neki ljudi iskaču a da ne primete da ih kritičar ne ubacuje u drugi avion koji leti na cilj, nego im daje padobran da polako padaju u svet, da se ne razbiju odmah, ali da nemaju više želju da polete.

Kritičari su nesrećni ljudi pa oko sebe šire tu svoju nesreću. Ljudi oko njih takođe postaju nezadovoljni, razočarani slabostima drugih, čak i ljuti. Ali ne postaju svesni Božje ljubavi koja je osnova duhovne promene čovekovog karaktera. Zato ostaju nesrećni, dok čovek koji gleda Božju ljubav prema njemu radosno živi svoj život, svestan da mu je poklonjen novi život.

Da li postoji pozitivna kritika?

Koga Bog voli, onoga i grdi. Teško onome prema kome je Bog ravnodušan. Ako Bog ne reaguje kad zgrešim, onda je to loš znak. Ako me više ne peče savest radi nedoličnog ponašanja, ako me niko ne kritikuje a znam da nisam savršen, onda sam u lošoj situaciji.

Evo primera kako Bog uravnoteženo upućuje kritiku. Lavan je Jakova varao i loše tretirao. A Jakov je onda tajno pobegao sa Lavanovim ćerkama, to jest sa svojim ženama i decom, sa celim svojim imanjem, umesto da se lepo pozdravi. A Lavan je, kao i većina nas ljudi, bio sklon da ga za to preoštro kazni.

Zato je Bog u snu ukorio Lavana da prema Jakovu ne bude ni grub, a ni blag prema Jakovu. "Gledaj da sa Jakovon ne govoriš ni lepo ni ružno." 1M 31.24 Nijedan ekstrem ne valja, pa je Bog rekao da treba uputiti umeren ukor. Dakle, u Božjoj kritici ljudi prepoznaju istinu, prepoznaju Božju brigu za nas, pa nas to motiviše da prihvatimo kritiku i da odlučimo da se menjamo.

Postoje neki gresi čiji nestanak zavisi od duhovne zrelosti vernika. Niko ne može čim se krsti da odmah bude 100% posvećen. Mnogi se zato razočaraju. Neki kažu: "Crkva nije savršena i ja više neću da dolazim u nju." Ali Bog ipak želi da nas vodi korak po korak, da nam svaki korak bude čvrst, nego da u želji da se prebrzo popnemo na vrh, pa da padnemo u startu na dno. U Rimljanima poslanici 14.3 Pavle kaže: "Koji jede neka ne ukorava onoga koji ne jede; i koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede; jer ga Bog primi." Postoje stavovi koji su pitanje savesti i duhovne zrelosti. Mi često želimo da svi ljudi imaju iste stavove kao mi, da su svi jednako posvećeni kao mi. Čim neko ne radi ono što ja radim, hajde da ga odmah iskritikujem. Međutim, pogledajte šta apostol Pavle kaže. Bez obzira što dva vernika imaju međusobno suprotno ponašanje, on kaže da je moguće da ih Bog obojicu prima. Naravno, ovo nije pitanje otvorenih greha, nego postepenog posvećenja.

Pavle dalje kaže: "Svaki da bude uveren za svoju misao." Rim. 14.5 "A ti zašto osuđuješ brata svojega? Ili ti zašto ukoravaš brata svojega? Jer ćemo svi izići na sud pred Hrista." 14.10 Ako se ukor ili kritika pretvori u osuđivanje grešnika, onda smo sebe stavili na mesto sudije koje pripada Bogu. Naše nije da osudimo grešnika, nego da mu pomognemo da upozna Boga i tada će sam ostaviti greh.

U Bibliji postoje slučajevi kada je Bog oštro postupao sa nekim ljudima, ukoravajući ih za greh. Kada to pročita neko ko inače želi da bude grub, našao je izgovor za svoje ponašanje. Grub čovek ne gleda što je cela Biblija prožeta Božjom dobrotom, požrtvovnom ljubavlju, nego gleda samo oštre kritike. I onda takav kritičar kaže: -Pa Isus je čak bičem isterivao trgovce iz hrama, proroci su čak neke ljude čupali i tukli. Pri tom oni prećute činjenicu da Isus nikog nije udario bičem. Da je jedina Isusova nadmoć bila u njegovoj fizičkoj snazi i u biču, da je ljutina i mržnja bila na Hristovom licu, trgovci bi mu lako oteli bič i isterali njega umesto on njih. Samo ako je uz podignut bič bilo Hristovo sažaljenje prema grešnicima i vapaj da se vrate Bogu, trgovcima bi proradila savest umesto da se agresivno brane za svoju zaradu.

Solomun kaže da ukor tišti mudrog više nego što 100 udaraca tišti ludog. Priče 17.10 Ako neko želi da ostavi greh, njemu je dovoljan i mali ukor. Ako on ne želi da ostavi greh, onda ga nikakva zabrana neće sprečiti da greši.

Kako da kritikujem?

Ako nekoga kritikuješ pred drugim ljudima, on će to doživeti kao javno ponižavanje i osudu, pa će svim silama da se brani od tebe ili da uzvrati kontranapadom. Zato kritika treba da bude izrečene nasamo, u dobrom i prijateljskom raspoloženju, a ne u afektu. Čak je i pohvale bolje govoriti nasamo, nego javno pred svima.

Bolje bi bilo da kritiku pažljivo isplaniramo. Ako govorite neplanirano, sigurno ćete reći nešto pogrešno.

Ne vredi kritikovati čoveka za nešto što je izvan njegovih moći ili kontrole.

Treba kritikovati nečije ponašanje, a ne Njegovu ličnost. Ako je neko uradio nešto loše, to ne znači da je loš čovek. Na primer, ne treba reći: -Ti si sebičan", nego "Ja te inače cenim, ali to što si uradio je sebično." Ako osoba koju kritikujemo misli da smo je celu procenili potpuno negativno, braniće se kao od neprijatelja. Treba reći da smo mu prijatelji, i da baš zato prijateljski želimo da mu pomognemo. Dakle, istaknimo Božje načelo koje je prekršeno, i ako kritikovana osoba želi da služi Bogu, povinovaće se Božjoj istini.

Treba reći kakve su posledice dela koje kritikujemo.

Kako razlikovati duhovnu reformaciju od kriticizma?

Reformator ukazuje uglavnom na doktrinu koju je Bog objavio, a crkva napustila.

Kritičar veruje u skoro potpuno iste doktrine, samo što tvrdi da se on bolje drži tih doktrina nego ostali u crkvi. Taj sindrom je Hristos opisao u priči o fariseju i cariniku. Umesto da ljudi budu krotki pred Bogom jer su grešnici, oni vide sebe bolje od drugih, pa misle da nemaju potreba da se kaju, nego da treba da kritikuju veće grešnike od sebe. Farisej je verovatno imao manje greha nego carinik, ali nije imao potrebu da se potpuno pokaje, pa ga je krotki pokajani grešnik duhovno prevazišao, iako je bio veći grešnik. Krotkost nasuprot oholosti.

Reformatorova suština poruke jeste da Boga treba slediti jer je pravedan ali milostiv. Kada slušam ton kojim kritičar govori, to ukazuje na surovu pravdu bez ikakve ljubavi. To je tako i tako, ili se pokori ili ćeš biti proglašen za otpadnika. To nije uravnoteženo opisivanje Boga. Niko se nije iskreno pokajao zato što ga je neko iskritikovao. Bog kaže da ćemo ga slediti kada vidimo koliko nam čini dobra (Jeremija 33.9), da ćemo se uplašiti ne od Božjih pretnji, nego ćemo se uplašiti od toga koliko je Bog dobar prema nama.

Reformator ukazuje da treba služiti samo Boga, da nije reformator sam autoritet. Kritičar kritikuje da bi došao na položaj iznad drugih ljudi, da bi ljudi sledili njega. Kritičar postaju guru koji proglasi pravilo: ko ne sluša njega, taj ne sluša Boga. Bog je ovde u drugom planu.

Ljudi koji veruju u Boga prirodno teže pravdi. Ali ponekad teže samo pravdi, pa postanu kritičari koji nemaju ljubavi za svoje bližnje.

Zaključak

Ne kritikujmo samo greške, nego tražimo lek za te greške.

"Lud se ruga nastavi svog oca, a ko prima ukor biva pametan." Priče 15.5

1.Petrova 1.14 "Ako bivate ukoreni za ime Hristovo, blago vama! Jer duh slave i Boga počiva na vama. Oni dakle hule na Njega, a vi ga proslavljate."

Bog je nas uspeo da privuče k sebi nežnim i pažljivim, ali pravednim ukorima. Kad je Bog tako uspeo sa nama, onda i mi treba prema drugim ljudima da se tako ophodimo.

Čovek nikad ne razotkriva svoj karakter tako jasno, kao kad opisuje tuđi.

Biblija

Biblija

Video

video

Audio

audio

Download

download
Nalazite se ovde Tekstovi Razno Kritika